Када седнете за војвођанску „софру”, не треба вам много да схватите да ова регија разуме шта значи прави оброк. Нема шансе да останете гладан, а сити сигурно нећете. Ручак почиње лагано, са варивом у коме се крчкају поврће и месо, а затим долазе права чуда са роштиља и из рерне – поховане шницле, гулаш, печене крменадле, све преливено сосевима, често од сезонског воћа, који су једнако богати као и животи људи који их припремају.
Али оно што овај оброк чини посебним су управо детаљи. Гренадир марш, једноставан, али савршен прилог који се послужује уз све, или ћушпајз, који вам у сваком залогају даје осећај као да сте на неком од салаша, који свуда около насељавају ову плодну равницу.
И, како то и приличи, крај ручка мора бити сладак – можда најбитнији војвођански обичај. Шненокле, та небеска посластица која се преплиће са историјом, или пак добош торта која ће вас враћати у детињство – одавно сте заборавили када сте је последњи пут јели, али овде је некако нашла свој пут до вас.
Све ово је много више од оброка и представља читав доживљај који обједињује различите културе. Када седите за војвођанским столом, сваки залогај вам открива део неке приче, а свака чаша вина с Фрушке горе чини да та прича буде још лепша.
// Фото: Радио-телевизија Србије
Serbian