Постоје уметници који се изгубе у времену, али постоје и они чија дела настављају да говоре, пркосећи забораву. Један од таквих је и Стеван Алексић – човек који је својим четкицама удахнуо душу зидовима храмова и ухватио трептаје живота на платну.Рођен у породици у којој је сликарство било наслеђе, Стеван је свој занат усавршавао у Минхену, али га је судбина, као у доброј драми, брзо вратила кући. Очева изненадна смрт га је натерала да прекине студије и прихвати одговорност не само за породицу већ и за своје уметничко наслеђе. Живописање цркава постало је његова свакодневица, али оно што је он радио било је много више од занатског посла – сваки потез његове четкице био је прожет искреном страшћу и емоцијом.Алексић је био мајстор фрескописа и велики уметник, који је у својим делима приказивао дубоку драму људске душе. Једна од најупечатљивијих прича везана је за његову слику „Распеће“. Након жестоке свађе са братом, затворио се у свој атеље и за само два дана створио ово ремек-дело, као својеврстан чин кајања и љубави. Та емоција – бол, напетост и потреба за искупљењем – остаје урезана у платно и гледаоца не оставља равнодушним.Распеће, 1910.Његов рад на иконостасима и фрескама у црквама широм Војводине, Панчева, Темишвара и Сремских Карловаца сведочи о уметнику који је у храмовима видео више од грађевина – видео је приче, симболе, људске наде и страхове.Иако није оставио за собом много текстова ни сведочанстава о свом животу, његове слике говоре довољно. Алексић је био сликар који је живео у бојама, преносећи на платно не само ликове, већ и њихове душе. Данас, можда није најгласније спомињано име у српској уметности, али они који стану пред његове радове осете ту снагу – снагу човека који је кроз уметност живео, волео и искупљивао се.Аутопортрет са мачком, 1913.
Serbian