Музичка нишка што ги спои генерациите

Во историјата на југословенската и српската музика ретко може да се најде толку силен семеен уметнички континуитет каков што создадоа таткото и синот, Зафир и Васил Хаџиманов. Двајца уметници од различни генерации, но со сличен внатрешен ритам и исто чувство за убавината на звукот. По потекло Македонци, а по дух и создавање, граѓани на светот.

Приказната за Хаџиманови не е само семејна биографија. Таа е сведоштво за две генерации кои со своето дело докажале дека музиката може да ги надмине сите разлики, меѓу традицијата и современото, меѓу Балканот и светот. Нивниот заеднички именител е вербата дека талентот, кога е споен со труд, љубов и искреност, нема граници ниту време.

Зафир Хаџиманов е роден во 1943 година во Скопје, во време на големи историски промени. По детството поминато во Македонија, животниот пат го однел во Белград, каде што дипломирал на Музичката академија, отсек соло пеење. Веќе на почетокот на својата кариера се издвоил како уметник со особен глас и израз – човек чиј баритон можел да пренесе и најсуптилни нијанси на емоции. Неговото име брзо станало познато низ цела Југославија, не само по гласот, туку и по шармот, интелигенцијата и уметничката елеганција.

Како пејач, Зафир бил мост меѓу естрадата и уметничката музика. Неговите шлагери и шансони се пееја во бројни домови, а телевизиските настапи останаа запаметени по отменоста и достоинството. Освен пеењето, се занимавал и со глума, настапувал во театар и филм, секогаш оставајќи впечаток на човек кој на сцената внесува стил, мера и длабочина.

Покрај музиката, Зафир го негуваше и пишаниот збор. Објави неколку збирки поезија и патописи, во кои ги запишуваше своите размисли за луѓето, градовите и животот. Неговата проза е проникната со блага иронија и топлина – поглед на човек кој знае да го набљудува светот со насмевка. Тој беше еден од оние луѓе кои културата ја живееја секојдневно, тивко, без патетика, но со длабока почит кон уметноста.

Неговиот син, Васил Хаџиманов, роден во 1973 година во Белград, ја наследи татковата уметничка чувствителност, но својот пат го насочи кон современите музички текови. Уште како дете покажуваше исклучителен слух и талент за клавир. Џез студиите ги заврши на прочуениот „Беркли колеџ оф мјузик“ во Бостон, каде што го стекна знаењето што подоцна го спои со балканското музичко наследство.

По враќањето во Белград во деведесеттите, Васил го формираше „Васил Хаџиманов бенд“, кој брзо стекна репутација како еден од највлијателните фјужн и џез состави во регионот. Нивниот звук, препознатлив по спојот на џез, фанк, етно и современи ритмови, претставува уникатна комбинација на исток и запад, старо и ново. Бендот настапувал на бројни фестивали низ светот, а нивните концерти се познати по спонтаноста и енергијата што ја пренесуваат на публиката.

Васил соработувал со бројни домашни и светски уметници, меѓу нив Џо Завинул, Стјепко Гут, Бајага, Влатко Стефановски, Јосипа Лисац и Дарко Рундек. Неговата музика ги надминува жанровските граници, а неговиот однос кон клавирот спојува техничка виртуозност со длабока емоција.

Додека таткото беше симбол на една епоха во која елеганцијата и поезијата беа дел од јавниот живот, синот ја пренесе истата уметничка нишка во современото време, каде музиката стана средство за глобална комуникација.
Проектот „Познати Македонци во Србија“ го реализира порталот Цвет на Тиса. Истоимениот проект е кофинансиран од Министерството за информации и телекомуникации на Република Србија.

Музичка нит која је спојила генерације

У историји југословенске и српске музике ретко се може пронаћи такав породични уметнички континуитет какав су остварили отац и син , Зафир и Васил Хаџиманов. Двојица уметника различитих генерација, али сличног унутрашњег ритма и истог осећаја за лепоту звука. По пореклу Македонци, по духу и стваралаштву ,грађани света.

Причa о Хаџимановима превазилази оквир породичне биографије. Она је сведочанство о две генерације које су својим делом доказале да музика може да премости све разлике – између традиције и модерног, између Балкана и света. Њихов заједнички именитељ је уверење да таленат, удружен са радом, љубављу и искреношћу, нема границе ни време.

Зафир Хаџиманов рођен је 1943. године у Скопљу, у времену великих историјских промена. После детињства у Македонији, живот га је одвео у Београд, где је завршио Музичку академију, одсек за соло певање. Већ на почетку каријере издвојио се као уметник особеног гласа и израза – човек чији је баритон могао да пренесе и најфиније нијансе емоције. Његово име убрзо је постало познато широм Југославије, не само по гласу, већ и по шарму, интелигенцији и уметничкој елеганцији.

Као певач, био је мост између естраде и уметничке музике. Његови шлагери и шансоне певали су се у многим домовима, а његови телевизијски наступи памтили по отмености и достојанству. Уз певање, бавио се и глумом, наступао у позоришту и на филму, увек остављајући утисак човека који је на сцену доносио меру, стил и дубину.

Поред музике, Зафир је неговaо и писану реч. Објавио је више збирки песама и путописа, у којима је бележио своја размишљања о људима, градовима и животу. Његова проза прожета је благом иронијом и топлином човека који је умео да посматра свет са осмехом. Зафир је био једна од оних личности које су културу живеле свакодневно, тихо, без патетике, али са дубоким поштовањем према уметности.

Његов син Васил Хаџиманов, рођен 1973. године у Београду, наследио је очеву уметничку осетљивост, али је свој пут усмерио ка савременим токовима музике. Већ као дечак показао је изузетан слух и таленат за клавир. Студије џеза завршио је на чувеном Беркли колеџу музике у Бостону, где је усвојио знање које је касније спојио са наслеђем балканских ритмова и мелоса.

По повратку у Београд деведесетих, основао је „Васил Хаџиманов бенд“, који је убрзо стекао репутацију једног од најбољих фјужн и џез ансамбала у региону. Њихов звук, препознатљив по комбинацији џеза, фанка, етна и савремених ритмова, представља јединствен спој истока и запада, старог и новог. Бенд је наступао на бројним фестивалима широм света, а њихови концерти познати су по спонтаности и снажној енергији која осваја публику.

Васил је сарађивао са бројним домаћим и светским уметницима, међу њима су Џо Завинул, Стјепко Гут, Бајага, Влатко Стефановски, Јосипа Лисац и Дарко Рундек. Његова музика надраста жанровске границе, а његов приступ клавиру спаја техничку виртуозност и емоционалну дубину.

Док је отац био симбол једне епохе у којој су елеганција и поезија били део јавног живота, син је ту исту уметничку нит пренео у савремено доба, где музика постаје средство глобалне комуникације.

Пројекат “Познати Македонци у Србији“ реализује портал Цвет на Тиси . Истоимени пројекат суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије.

Фото-Приватна архива