Кнегиња Јулија Обреновић – живот између два двора

Јулија Хуњади де Кетхељи, касније кнегиња Јулија Обреновић, потицала је из угледне угарске племићке породице. Рођена је у породици грофа Ференца Хуњадија де Кетхељија и грофице Јулије Зичи, а имала је два брата – Ласла и Калмана.

Њен живот се трајно повезао са српском историјом након удаје за кнеза Михаила Обреновића 1853. године. У време брака Михаило је живео у изгнанству, па су прве године заједничког живота провели у Аустроугарској, између Беча и имања „Иванка“ на Дунаву. Супружници нису имали деце.

После повратка династије Обреновић у Србију, Јулија је у Београд стигла 1859. године, шест месеци након доласка свог супруга. Њен долазак пропраћен је свечаним дочеком, а након Михаиловог поновног ступања на престо постала је српска кнегиња.

У јавности је њена личност изазивала различите реакције. Док су јој неки замерали аристократски начин живота, непознавање српског језика и то што је остала католичке вероисповести, истовремено је била позната по подршци бројним добротворним акцијама, школама и хуманитарним организацијама. Заједно са кнезом Михаилом учествовала је у организацији добротворног бала чији је приход био намењен изградњи Варошке болнице.

Однос Јулије и Михаила временом је постајао све сложенији. После низа неслагања, 1865. године потписан је споразум о раздвајању, којим је Јулији признато право на титулу кнегиње Обреновић и обезбеђена новчана апанажа.

Након Михаилове трагичне смрти 1868. године, Јулија је наставила живот у Европи. Године 1876. удала се за грофа Карла од Аренберга, чиме је постала војвоткиња од Аренберга, али ни у другом браку није имала потомство.

Кнегиња Јулија надживела је оба супруга и последње године живота провела у Бечу, где је преминула 1919. године. Остала је упамћена као личност која је повезивала европску аристократију и српски двор друге половине 19. века.