-У виртуелном простору, такође, постоје агресија и малтретирање. Што се тиче ових појмова, постоји велика разлика између виртуелног и реалног простора, зато што у реалном простору морамо да имамо жртву и злостављача у исто време, на истом месту, где злостављач има одређену физичку моћ или снагу која надмашује моћ жртве. У виртуелном простору то је потпуно другачије, и ту постоји одређени дисбаланс снага. Злостављач користи одређене садржаје и злоупотребљава их, попут порука, слика и других средстава, са циљем да компромитује и наруши углед жртве- објашњава психолог.
Жртве дигиталног насиља се веома ретко обраћају психолозима за помоћ и то се, углавном, сазна када се обрате због неких других симптома:
-Тек тада се кроз разговор дође до информација да је постојала и таква врста насиља. С обзиром да постоји одређена психологија жртве, оне врло често осећају кривицу што су се нашле у тој улози и врло често, управо из те кривице, не траже подршку и помоћ. Слично је и у реалном простору, жртве прво покушавају саме да се изборе са насиљем, а тек када не успеју, онда се обраћају за помоћ- истиче Тања Панић, психолог.
Насиље само по себи оставља последице по жртву, па је тако и са дигиталним насиљем. Почевши од тога да се жртва повлачи у себе, затим се изолује из самог окружења, доживљава одређену количину срамоте и стида. То се дешава из разлога, што поред злостављача, постоји низ особа који су сведоци дигиталног насиља.
-Жртве које доживају интернет насиље имају низ симптома. Поред срамоте, стида, социјалне изолације, доживљавају неретко и висок степен ансиозности, одређене облике депресије, долази и до самоповређивања. Нажалост, у пракси смо имали случајеве када су жртве прибегавале покушајима суицида- објашњава Панић и истиче да је у раду са жртвом најважније радити на оснаживању:
-Најпре треба да укажемо на то да није у питању појединачан догађај, односно, да смо данас изложени појединим догађањима која нису пожељна од стране нашег окружења. Треба и да се фокусирамо и на подизање самопоуздања код жртве и тражења подршке од најближег окружења. Код деце су то родитељи и другари. Међутим, и другари често постају злостављачи на друштвеним мрежама, јер су управо они неми посматрачи и сведоци дигиталног насиља које се жртви дешава. Жртва треба да схвати да нико није рођен да би био жртва, да нико нема право да нас малтретира, нити да нас угрожава на било који начин и да треба потражити помоћ. Психолошке последице било ког облик насиља умеју да оставе трајне последице по развој личности детета али и да оставе неке дисфункционалности у понашању одрасле особе- објашњава психолог.
Она на крају додаје да, иако постоје различити програми за заштиту деце на интернету, то некад није довољно. -Када дођу до адолесцентног узраста, деца су електронски писменија од родитеља и налазе читав низ начина да отежају евентуалну контролу. Такође, у том добу родитељи имају поверења у дете и често немају времена да примете шта се дешава тј. када се уочи проблем и примете промене у понашању, онда то значи да проблем код детета већ дуже време постоји.
Фото-илустрација
Пројекат „ Помози ми да заједно будемо јачи“суфинансира Министарство информисања и телекомуникација РС. Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је делио средства.
Serbian