- Кад напуниш 40 година рада у фирми одеш у заслужену пензију, а код нас кад напуниш 50 година у спорту баце те у блато – резигнирано почиње причу Душан Станишић – Кукац, легенда зрењанинског спорта.
– Мислио сам да ћу много раније "заслужити" бар захвалницу за све те године проведене у спорту, хвала Спортском савезу града Зрењанина који ме се сетио – каже Душан.
На наше инсистирање да причамо о томе шта га тишти, популарни Кукац се само осмехнуо и пожелео да разговарамо о спорту, јер га политика не занима, а кренуо је са најтежим тренутком у рвачкој каријери.
- Дефинитивно је то када смо за зеленим столом изгубили титулу у последњем колу од екипе "Гавриловића" из Петриње, јер је наше руководство заборавило на време да преда списак нас рвача те давне сезоне 1981/82. После годину дана сам отишао у војску, а по повратку још неколико сезона сам рвао и потом окончао каријеру. 1989.године на позив легендарног Мирка Васиљевића прешао сам у рукомет – присећа се Куки.
Ко је од свих врхунских тренера који су водили "Пролетер" је на Вас оставио најјачи утисак?
- Било је заиста много стручњака, али непревазиђени шмекер и тренер био је, нажалост покојни, Слободан Чиле Мишковић, као и жива легенда "нафташа" Момир Рнић са којим сам имао дугогодишњу успешну сарадњу. Непрежаљена утакмица финала КЕШ- а са "Барселоном", фалио нам је само један погодак да трофеј краси "Пролетерове" витрине?
- Много се ту ствари, ван рукометних одиграло, тврдим да ту нису била чиста посла, немам конкретне доказе, али осећај ме не вара – са сетом прича легендарни физиотерапеут "Пролетера":
- Сви знамо шта је у свету значило спортско друштво "Барселона", а шта "Пролетер". Те године једино је рукометни гигант могао да освоји нешто и успео је на силу. Једноставно речено, нису нам дали да узмемо титулу. Нека је на част свима који су учествовали у "прекрајању" резултата.
Незаборавна атмосфера у "Медисону" на финалној утакмици са "Барселоном"?
- "Медисон" је увек био наша тврђава, али кад испред дворане остане две-три хиљаде људи који нису могли да уђу, то довољно говори колико су људи у Зрењанину волели да гледају рукомет и желели да нас подрже у походу на трофеј.
Кажу да је најтеже гледати утакмице са клупе, ви то радите цео свој живот?
- Јесте тако је, али на клупи свако има свој задатак. Мој је био да пратим семафор и да уколико се догоди нека повреда што пре оспособим играча да може да се врати у игру.
Како вам је успевало да имате сјајан однос са свим играчима?
- Била је увек разлика у годинама, али је увек постојало узајамно поштовање. Знао сам да чувам њихове тајне и то су и они знали да цене – рекао је популарни Кукац и наставио:
– Једна анегдота довољно говори. После једне повреде играча на утакмици ја сам га одвео на преглед у Ургентни центар, и бринуо се о њему као да ми члан фамилије. Од једном из собе излази медицинска сестра и говори, ваш унук има још неке тестове да обави неће завршити брзо, неко би се наљутио, а ја сам њој одговорио: не журимо ми кући свакако.
Да ли је неко од оних врхунских рукометаша из златне генерације "Пролетера" волео мало и да забушава, или су били максимално посвећени раду?
- Морам да вам признам, да су сви били велики професионалци, спремали су се жестоко, тако да смо у то време имали и мало повређених играча, што се свакако одразило на резултате, они су били као људи и играчи, врхунски.
Шта "Пролетеру" недостаје да би био онај стари?
- "Пролетеру" сем пара ништа не недостаје – искрен је Кукац и додаје:
– Све имамо, и екипу и подршку навијача, и жељу за доказивањем, али ако не успемо да задржимо играче на окупу због финансија, тешко можемо да остваримо наш циљ, а то је повратак у елиту.
До када је Куки у "Пролетеру"?
- То није питање за мене – кроз осмех каже Душан:
– Све време док ме клуб буде хтео остаћу, али имамо један мали проблем, нико није расположен да ме замени, знају људи да је посао физиотерепеута хлеб од седам кора, нажалост нико се нешто не отима да га ради, па за сада немам наследника.
Да ли је породица трпела због ваше посвећености спорту?
- Сигуран сам да јесте, али сам имао невероватну подршку фамилије, да ње није било сигурно да ни ја не бих толико посветио свом раду. Желим овога пута да се јавно захвалим својој породици, знам да им није било лако, али су ме увек са осмехом пратили и дочекивали са свих такмичења - завршио је причу Душан Станишић – Кукац.
Н.Јоњев